21.02.1997.
Tri meseca porodjanih muka demokratije u Srbiji nanovo su usmerile paznju evropskih i svetskih medija ka nama, i pokrenula neka kompleksna i uvek aktuelna pitanja o nasem odnosu sa Evropom.

Dakle, preko noci takoreci napravljen je taj kopernikanski medijski obrt u kome su Srbi od zlih momaka, modernih varvara i naroda krajnje sumnjive kolektivne savesti, postali miroljubivi, demokratski zreli, takoreci nadmocni u svom pacifizmu. Sta je usitinu rezultiralo takvom nepojmljivom promenom i sta je podtekst svih onih televizijsih komentara u kome smo ranije neumereno kompromitovani, a sada beskrajno hvaljeni.

Kada je komentarisao odnos Evrope prema desavanjima i ratu u bivsoj Jugoslaviji, jedan od vodecih francuskih filozofa Zan Bodrijar, predocio je da Evropa, zapravo, kroz pracenje svih tih dogadjaja i indirektno ucestvovanje u njima, nalazi sebe u svom negativnom odredjenju, definise svoj identitet po principu negativne dijalektike. Prostije receno, ona se odnosila ovako-ne znamo tacno sta hocemo i kuda idemo, ali znamo zasigurno sta necemo, a ovo sto se desava u Jugoslaviji je upravo to sto necemo. Zbog jos uvek nepotpuno jasne vizije starog kontinenta bez granica, zbog nekih vaznih nepoznanica o buducnosti takvog projekta, Evropa je potrebovala pronalazenje svog identiteta, pa makar to bilo i po principu prezira. To je, dakle, bio dominatni okvir za pristup svemu onome sto se ovde desavalo tokom ranijih godina, i mi smo, u dogadjajima u kojima su nasa krivica i naivnost nemerljivi, postali deo toga.

A onda su pocele demokratske setnje, odisale su duhovitoscu i samosvesnoscu, doslo je do neocekivanog gradjanskog bunta sirom Srbiji. I evropski mediji su ponovo usmerili paznju ka nama, ali ovoga puta sa drugacijim predznakom, neodmereno hvalisavi, gotovo bolecivi prema nama. Posto su moderni mediji gotovo konstituens zapadnog drustva, to se izrecena ocena moze prosiriti i na drustvo u celini. I ponovo se pojavljujemo u uproscenoj konzumentskoj formi, sada smo nesto poput reklame za kvalitetan prozvod koju prosecan gledalac ujutru vidi pre posla. Ali postoji jedan, cini mi se, sustinski razlog zbog koga su se mediji sa takvom paznjom okrenuli ponovo ka nama. Rec je o tome da oni kroz pracenje naseg svenarodnog urbanog bunta, receno Lakanovim recnikom psihoanalize, nanovo prezivljavaju fantazam svog demoktaskog poleta, secaju se svojih studentskih demonstracija i vremena neuporedivo srecnijeg. Gledajuci nas vracaju se, zapravo, u vreme kada demokratija nije bila ugrozena birokratizacijom i korupcijom, secaju se cistote sesdesetih i sedamdesetih, i nasu zudnju za demokratijom koriste na svoj nacin.

Zvuzi paradoksalno, ali paznja medija je oba puta bila usmeravana ka nama, manje zbog nas, a vise zbog njih samih. Prvi put smo bili negativni preteci primer, a drugi put smo potvrdjivali posrnuli evropski trijumfalizam. U vreme rata, slikama sa ovih prostora je sasecana svaka pomisao na separatizam u Evropi i suprostavljanje integracijama, a sada u vreme protesta neskriveno su uzivali u nasoj potrebi za njihovim modelom drustva, samozadovljno potvrdjujuci na taj nacin njegovu ispravnost.

Zbog toga ne cudi sto nas ponovo pohode neki zapadni kvaziintelektualci, profesionalni denuncijanti citavih naroda ili predani promoteri odredjenih nacija i pokreta, svejedno. To su isti oni koji su zahtevali nase bombardovanje pre koju godinu, sa istim onim entuzijazmom sa kojim se sada dive nasim studentima. Ali, na srecu, ovu generaciju beogradskih akademaca karakterise izvanredno politicko secanje, pa su inetelektualni-levaci izvizdani. Nasuprot ovim medijskim protuvama, kategorija istinskog evropskog inetelektualca dobila je pravog zastupnika tokom ovih dogajaja u madjarskom piscu Derdju Konradu, koji nas je posetio i evocirao svoje uspomene na slicne dogadjaje u drugim istocnoevropskim
zemljama, isticuci posebno duhovitost ovog protesta.

Nama je posle godina rata, tako nepotrebnog i tako anahronog, demokratija zapadnog tipa neophodna poput vazduha. Isto tako, nama je posle pogubnog perioda u kome se osecala ksenofobija i razvijale sulude teorije o nasoj samodovoljnosti, neophodan put u Evropu i ukljucivanje u sire integracije. Zbog svega toga, nuzno je prevazilazenje naivnog stanovista o resentimentu u politici i konstituisanje realne pozicije, upravo zbog jasnog definisanja naseg odnosa sa Evropom.