30.06.1997.
Kraj juna u Beogradu odise specificnom napetoscu zbog prijemnih ispita na fakultetima i srednjim skolama. Svako ima ponekog bliskog, brata ili sestru, druga, sina, unuka ili unuku, dete bliskih prijatelja, cija se profesionalna sudbina resava ovih dana. Reke djaka koje savesno prilazu dokumenta, napetost roditelja, hiljade telefonskih veza u potrazi za nekakvom protekcijom, orvelovski glas ministra prosvete koji saopstava zadatke za prijemni (preko Radio Beograda), oglasne table sa sudbonosnim listama primljenih, nemi ocaj onih ispod crte, trijumfalizam dobro rangiranih. Secam se svoje drage profesorke u Matematickoj gimnaziji koja je u predvecerje rata '91. godine, ne slutecu nailazak katastrofe, a pokusavajuci da podigne nivo paznje odeljenja i objasni tezinu izmenjenog prijemnog, rekla: "vi niste svesni, ova generacija ce poginuti na prijemnom".

Nadam se da ce ovim novopridoslim klincima, prerano sazrelim i neocekivano odlucnim, prijemni ispit, ma kakav bio, biti jedino zivotno stratiste. Jedan je umetnik, zeleci da skrene paznju javnosti, napravio nedavno dva performansa koji su zatalasali javnost, vec omamljenu letnju zegom. Najpre je ispred Predsednistva Srbije ostavio zaklano prase, zeleci da metaforicno predstavi, odslika stanje u drustvu. Bila je to potpunonadrealna scena, prase, kraj njega umetnik, pred njim zbunjeni policajac koji tera umetnika da objektivizaciju svog individualnog stava odnese. On, naravno, odbija, ne upustajuci se u dublju eksplikaciju svojih umetnickih nacela policajcu, racunajuci, verovatno, da pripadaju razlicitim postmodernim tokovima.

Neverovatno je koliko je takav performans imao efekta u javnosti, nadmasivsi sve one proteste lekara, penzionera. Na groteskan nacin je potvrdjena neverovatna moc metafore. Da vidimo sta o snazi metafore u knjizevnosti, a uz pomoc praseta, govori princ moderne srpske knjizevnosti, Danilo Kis. Njegova posthumno objavljena knjiga "Skladiste", strana 173. On navodi detalj iz tzv "stvarnosne proze", slika delic kafanskog razgovora. Jedan pijani gost neprestano ponavlja: "za pecenje je bolje da bude preslano nego neslano. Kazem vam, a to mi je rekao i mesar, za pecenje je bolje da bude makar i preslano, samo da ne bude neslano. Znam da vas gnjavim s tim i da jednako ponavljam ali to je tako-pecenje ne sme da bude neslano" Glas drugog pijanca, koji komentarise opsednutost prvog banalnim problemom. "To ga kolje ko spilhozne"

Tako je i pojava ovog umetnika ispred Predsednistva, neocekiv anapobuna usamljenog artistickog duha, sudeci po munjevitoj reakciji policije koja ga je privela, nekog strahovito pocela da kolje, poput spilhozni. U svom drugom projektu, on je, pozivajuci se na legitimitet setaca u zimskom periodu, obelodanio svoje nezadovoljstvo radom gradske Skupstine i stanjem u Koaliciji "Zajedno". Ucinio je to tako sto je bacio 88 jaja na nju, simbolizujuci isto toliko dana setnje. To je licni umetnikov stav, ja mislim da je gradska vlast radila ispod ocekivanja, pa mozda i zasluzila ta jaja, a da je stanje u (pocivsoj) Koaliciji uporedivo sa brakom klimaktericnih supruznika, sklonih histericnim obracunima. Ali da ne bude nedoumica, gnusam se one usiljene politicke ekvilibristike (to nema veze sa pomenutim umetnikom ) po kojoj su obe strane jednako lose ( ovi su nikakvi, a oni su njihova slika u ogledalu), smatram da je od pocetka rezim programirano plasirao takve teze, dobijajuci na taj nacin veliki broj apstinenata na izborima. Svaciji rad je podlozan kritici, ali izjednacavanje u sivilu vodi u besperspektivnost. Posle juna dolazi, ipak, samo sedmi mesec.