07.07.1997.
Bila je to utakmica za koju bi treneri rekli da smo sve vreme kontrolisali igru i rezultat. Slavlje u Beogradu koje je usledilo i desetine hiljada ljudi na Trgu vise niko nije mogao da kontrolise. Ponovna erupcija vedrine, koju ni jaka kisanije mogla da stisa, zeljno iscekivano slavlje, ciji naboj ipak nije mogao da dostigne ono praznovanje od pre dve godine, posle pobede nad Litvanijom u finalu prethodnog prvenstva Evrope. To je i sasvim normalno, kao sto ce i slavlje posle pobede u Francuskoj 1999. godine biti samo bleda senka sinocnog radovanja.

Prvenstvo je pokazalo relativno skroman nivo evropske kosarke,gde Jugoslavija jos uvek ubedljivo dominira. Moje objasnjenje naseg neumitnog
pohoda na tron blisko je onome koje je svojevremeno elaborirao trener Bozidar Maljkovic, kada su ga novinari pitali za kljuc permanetnih trijumfa. "Mi smo jednostavno najbolji", saopstio je tada Maljkovic, a potom naveo nekoliko temelja uspeha. Dakle, tradicionalno kvalitetna skola kosarke i strahovit rad sa mladjim kategorijama, fizicke predispozicije ljudi sa ovog podneblja, pobednicki mentalitet koji je jednim delom usadjen, a s druge strane stican.

U pozadini sportskog takmicenja, politika je nestrpljivo trazila prostor za svoj upliv. Pocev od smene Nebojse Covica kao predsednika KSJ neposredno pred prvenstvo (da ne bi kojim slucajem njegov kredibilitetu javnosti ojacao posle trijumfa), preko idiotskog kamenovanja hrvatske ambasade posle pobede nad njihovom reprezentacijom u nasoj najlosijoj utakmici na prvenstvu, sve do organizovanja doceka kosarkasa. Pre dve godine taj je docek organizovala gradska Skupstina na celu sa tadasnjim gradonacelnikom Nebojsom Covicem. Kako je u medjuvremenu Skupstina promenila domacine, a Nebojsa Covic postao otpadnik, organizaciju doceka je preuzela Savezna Vlada. Pred sto hiljada ljudi u Pionirskom parku smenjivale su se neke anonimne grupe nesposobne da shvate otkuda one tamo. Slavlje je proticalo bez pleh muzike, a slavlje bez trubaca je k'o selo bez crkve. Nevolja sa tom vrstom muzike je u tome sto ona neodoljivo podseca na neke zimske dane, a pesma "Mesecina" iz Kusturicinog filma, koja je pevana i na tribinama u Baresloni, je bila omiljena melodija setaca (bas kao sto je i poklic "ajmo, ajde svi u napad" na svakoj znacajnijoj utakmici u Spaniji dopirao i do nas u Jugoslaviji).

Sport je fantasticni marketinski medij za promociju svega i svacega-od sportske opreme, osvezavajucih napitaka do politicara. Secam se izvanredne karikature Predraga Koraksica od pre par godina na kojoj o Divcevom vratu visi medalja, a za nju se pridrzava, smeseci se, Nebojsa Covic. On je blago skliznuo, u medjuvremenu, ali je prostor nesumnjivo zauzeo neko drugi.