15.07.1997.
Sredina izborne godine obiluje neodmerenim politickim solilokvijima i pompeznim najavama, a kao po pravilu, prilikom pomena narednih izbora, najcesce se koristi kvalifikativ sudbonosni. To pokazuje da ne zivimo u stabilnom politickom sistemu, i da silni patos fatuma, prelomnih vremena i "kljucnih" izjava, jos uvek intoksinira nasu svest. Osim toga, taj izandjali deja vu polako postaje dosadan, jer su i svi dosadasnji bili sudbonosni, neuporedivo sudbonosniji od onih prethodnih. Za to vreme, i pored mnostva promasaja, vlast je postala troma konstanta, jedino je nas zivot postao neuhvatljiva sinusoida.

Latini su imali izreku da pametne sudbina vodi, a glupe vuce za sobom , i ta izreka savrseno odslikava nasa grandiozna iscekivanja, ali je nezaobilazna i u retrospektivnoj analizi kolektivne zrelosti.

Da vidimo kakva je situacija u amaterskom pozoristu zvanom politicki prostor Srbije. Posle postizborne krize, u kojoj je bila najozbiljnije uzdrmana od '90 naovamo, vlast je uspela da se koliko toliko konsoliduje. Izbor Slobodana Milosevica na celo Jugoslavije samo je poslednji indikator tog procesa.

U tome joj je zdusno, neverovatnim greskama i povrsnim procenama, pomogla opozicija. Svako drustvo tezi da uspostavi trajni homeostazis, dakle gaji status quo, pogotovo posle perioda znacajnijih potresa. Pa ipak, mislim da samo u Srbiji ti mehanizmi uspostavljanja razvnoteze pocivaju na samoubilackim politickim nagonima u vlasti i opoziciji. Kada je neocekivano ubedljivo dobila savezne izbore i stvorila sebi protor za nesmetanu vladavinu u narednom periodu, vlast ja posegla za glasovima opozicije na lokalnim izborima i tako bezmalo sebe dovela na rub kraha. Slicno se desilo i opoziciji, jer je posle nadmocnog naleta pocetkom ove godine, pridobijajuci pristalice i snazeci svoju poziciju, pocela da unutrasnjim trvenjima i sujetama razgradjuje steceno i drasticno gubi popularnost. Kao da svesno ili nesvesno, i jedni i drugi vode racuna da svog protivnika ne obesnaze do ireverzibilne tacke, sumnjajuci, mozda, da bi u drugacijoj podeli snaga nestali oboje.

Socijalisti su, u potrazi za neminovnim kadrovskim promenama, reaktivirali svoju staru zvezdu Milorada Vucelica. Tako su osnazili svoju fizionomiju prema JUL-u, kao odgovor onim socijalistima koji su smatrali da ovaj pokret predstavlja njihov unutrasnji balast, a s druge strane definisali svoj odnos prema desno orijentisanim strankama. Sada u svojim nastupima potenciraju reforme i to sistemske (sic!), mada ostaje nejasno sta ih je do sada sprecavalo da sprovedu iste.

Za to vreme je opoziciju poceo da najeda unutrasnji nesklad, surevnjivost lidera, ambicioznost nekih od njih lisena svakog realnog utemeljenja. Draskovic se kandidovao za predsednika, Djindjic smatra da je on bez sansi. To je bio pocetak i kraj u isto vreme. Sve ostalo su bile igre za javnost, prepucavanje kao dokaz zdravog politickog naboja (kako su objasnjavali), prebacivanje odgovornosti za raspad Koalicije na partnera. Kljucali su se poput nejakih petlici na bojistu, ubedjeniu svoju snagu, ne shvatajuci da tako ranjeni ne mogu daleko. Potcenjujuci pogubni ucinak televizije na kolektivnu nesvest naroda, Draskovic svoju ambiciju temelji u iskonskoj politickoj zrelosti nacije, koja je nemilosrdno nagrizena visedecenijskom vladavinom komunizma, a dotucena televizijskom magijom. Stanje svesti je, nazalost, degradirano na nivo politickog paganizma. Draskovic, suprotno tome, veruje u katarzu koja se, navodno, kao u romanu, desila preko noci. Proces otreznjenja je neuporedivo sporiji, a njegova harizma kralja trgova ipak ne privlaci one neopredeljene, kao ni pokolebane socijaliste. Vuk Draskovic je nesumnjivo jedan od simbola demokratskog pokreta u Srbiji, no neprestano osvrtanje u nazad trajno onemogucava hod u buducnost. S druge strane, Djindjic je svojim pragmatizmom kratkog daha dao svoj doprinos disperziji opozicone energije, a da pritom nije predocio adekvatnu alternativu za njeno ponovno sabiranje.

Cini se kao da postoji patoloska simbioza ove vlasti i ovakve opozicje. Ponekad izgleda da opozicija u ovakvom izdanju, i o tome je nedavno hrabro progovorio portarol jedne od clanica Koalicije, negde duboko u svojoj nesvesti, ne zeli vlast u obezvredjenim i obesmisljenim istitucijama, more ekonomskih nedaca i neophodnost njihovog resavanja, probleme drustva u tranziciji, pojavu nezaposlenosti i moguce socijalne tenzije, posrnulu privredu sa velikim duznicima.

Poseban dodatak izbornoj napetosti socijalisti su dali predlogom za promenu izbornog zakona, kojim bi bilo uvedeno 29 izbornih jedinica. Zeljno iscekujemo kakav ce odgovor opozicije biti, mada sve znacajnije stranke sem SRS (koja naravno kaze da je zakon los, ali nedovoljno los da oni ne bi izasli) i SPO, imaju potpisan dokument kojim se obavezuju da u slucaju promene izbornog zakona nece izaci. Kinezi imaju poslovicu da se samo budala dva puta o isti kamen spotice,
ali poslovicom nije predvidjen, dakle to ne zalazi ni u domen teorije, slucaj u kome se neko cetiri puta spotice o isti kamen.

Zbog svega toga, ovi bi izbori morali da budu "sudbonosni" samo po jednoj stvari koja je na zapadu standard i ne zalazi u polje fatuma. Ako na njih izadje opozicija, a pobede socijalisti, oni bi trebalo da predstavljaju politicki kraj gospode Draskovica i Djindjica, i to je ono sto lideri studentskog protesta takodje isticu kao minimum odgovornosti opozicionih prvaka. Dakle, ne ostvare li definitivan uspeh, a nadamo se da ce uprkos svojim postupcima ostvariti, na njih cemo ubuduce naici samo u sveobuhvatnoj i lepo ilustrovanoj knjizi "Demokratizacija Srbije 1990- ", koja ce zasigurno u nekom bliskom vremenu dobiti svoje puno oblicje.