25.08.1997.
Obozavam izbore u Srbiji. Ne zato sto oni donose neku promenu i nagovestaj ekonomsko-politicke konsolidacije, niti zbog nade da ce oni kojima bih ja darivao glas pobediti, jer oni, zapravo, ne ucestvuju, vec zbog groteskne televizijske promenade u kojoj se svako vece moze uzivati. Dakle, sve sto je u Srbiji iole ekscentricno, felericno, neesteticno, a da pritom kako tako govori, cita barem krupna cirilicna slova i, naravno, ima svoju stranku ili udruzenje, poseduje zagarantovan prostor u medijima. Smenjuju se tako iz veceriu vece neopisivo pitoreskni likovi, krezubi ili mutavi svejedno, sa kragnama ala Elvis Prisli, sa frizurama predratnih komunistickih aktivista i govorom nalik na sindikalce u fabrici gumenih opanaka, ali nepokolebljivi i odlucni u prezentaciji programa svoje stranke. Ne manjkaju im visokoparna imena, mada bi im po izgledu i prici predstavnika, bolje pristajalo nesto nalik na Stranku za samozastitu retardiranih (SSR) ili Stranku prirodnih idiota (SPI). Ne zaostaje po svojoj zivopisnosti ni korpus prevarenih stedisa, i tamo je sve precizno podeljeno - Udruzenje koje okuplja one kojima je Dafina uzela mnogo, Udruzenje onih kojima je Dafinauzela skoro sve i Udruzenja onih kojima su i Jezda i Dafina uzeli sve.

Stvar je, gledana fenomenoloski, neodoljiva i beskrajno interesantna. Pa ipak, iz nuzne politicke optike, sve je mnogo manje smesno, jer samo potvrdjuje da se od '90. naovamo nismo pomerili znacajno u profilisanju ozbiljog visestranacja. Ta poplava fantomskih udruzenja i stranaka koje odnekud isplivaju pred izbore, jeste programirani pokusaj kompromitovanja same ideje pluralnog sistema, te unosenja pometnje u glave biraca. Obezvredjuje sena taj nacin bas sve - stara Pasiceva radikalna stranka (ionako dovoljno iskopromitovana svojom surogat naslednicom) pojavom kojekakvih radikalnih stranaka, monarhija pojavom budala koje je brane, sama demokratija pojavom u medijima onih kojima je hospitalizacija neophodna... Ja bih isao cak korak dalje i rekao da je krajnji cilj razvijanje nostalgije za nekadasnjim sistemom koji, jeli, nije bio sjajan, ali se znalo ko sme, a ko ne sme na TV.

Lideri ozbiljnih partija koji su pristali da se njihove stranke promovisu zajedno sa ovakvim somnabulnim udruzenjima, pristali su, zapravo, na igru u kojoj su unapred osudjeni na gubitnistvo. Dok god pravila igre budu u rukama jedne strane, pobednik ce biti izvestan. Kada se ustanove jednaka pravila sa ozbiljne konkurente, bez mogucnosti da se ona naknadno menjaju, opozicija ce dobiti realnu sansu za ravnopravno ucesce.

Ta vecernja promenada, koja je smesno ogledalo naseg sivila, samo je jos jedna potvrda da su ispravno rezonovali oni koji su rekli da u tom ogledalu, dok god je krivo i nakaradno, nece da traze svoj odraz. Prostije receno, kako su samo bili u pravu oni koji su kao najmanje zlo resenje odabrali bojkot.