Dogadjaji koji su usledili potom, pokazali su da je to bila pozitivna utopija kojoj je nedostajalo poraznog realizma. Naime, godinu dana posle svetkovine zvane setacka pobuna u Srbiji, javnost je potpuno drugacije raspolozena, sa neuporedivo manje entuzijazma, sa mnogo manje vere u opoziciju u ljude koji je vode, deprimirana i indolentna. Uzroci takvog preokreta su mnogostruki i slozeni, a cesto zadiru i u domen samodestruktivnog politickog nagona, u domen psihologije i arhetipskih naslaga. No krenimo redom.

Najpre odluka o kraju setnji, nezrela i, kako se kasnije pokazalo, pogubna. Jer opozicija se u tom trenutku, po prvi put od svog postanka, nasla u poziciji saha prema vlasti, u situaciji da ona postavlja uslove, i to preimucstvo olako prepustila. Potom se u javnosti pojavljuju ankete, o cijoj je "objektivnosti" i "neprogramiranosti" suludo trositi reci, po kojima je gospodin Djindjic najpopularniji politicar u Srbiji, popularniji i od samog Maga. To je, po mom skromnom sudu, bio prvi, najpromucurniji potez ka raspadu Koalicije onih koji su taj raspad prizeljkivali. Naime, dok se verovatno Mag smejao u svom kabinetu s' viskijem u ruci, Dindjic se neutemeljeno osilio i stekao samodovoljnost, a s druge strane je rasplamsana sujeta kriznog staba Vuk-Dana. To je bio i pocetak i kraj u isto vreme. Potom dolazi polemika oko Draskoviceve kandidature, za koju Dindjic tvrdi da je beznadezna, i oko Djindjicevog postovanja dogovora, za koje je Vuk tvrdio da je beznadezno. Liderska sujeta nagriza obojicu, nepojmljiva surevnjivost i nezrelost ih bukvalno razdire. Pocinju da jedan drugom bivaju najzesci protivnici i time sebe, sva je prilika, trajno marginalizuju u politickom smislu.

Vuk izlazi na izbore na kojima, naravno, gubi. Njegova "leva skretanja" dovode do toga da mu se na antiizbornom skupu u sred Beograda zvizdi i dugo negoduje pri pomenu njegovog imena. Djindjic ispravno odlucuje da ne izadje na izbore, ali je posle njegovog golemog doprinosa raspadu
Kolicije taj front antiizbornih stranaka izuzetno suzen(na prethodnim izborima smo spaseni za pola procenta, na sledecim neka nam je bog u pomoci).

Da su za ovih sedam godina Djindjic, Draskovic i Micunovic mogli da probiju led, oni bi ga probili. Balkanska stabilnost dobrim delom zavisi od Milosevica, a njegova vlast pociva na nedorasloj opoziciji koju je modulirao prema svojim potrebama, odnoseci se prema njenim celnicima kao prema naivnim djacicima.

Jer, bez obzira sto je vodio pogubnu spoljnu politiku, bez obzira sto je doveo zemlju u katastrofalno stanje, analiticari zaboravljaju da je Mag virtouz u balansiranju strahovima, vlastoljubljem i slavohlepnoscu svojih potcinjenih, pravi majstor u komitetskim igrama bez kraja i konca, na koje su Djindjic i Vuk svojevoljno pristali. Draskovicu manjka osecaja za politicku realnost, spremnosti na kompromise i analitickog duha. Djindjic je u prethodnih sedam godina napravio nekoliko strateskih pogresnih procena, od izlaska na izbore '90, preko njegove revizionisticke faze u kojoj je mislio da se ovaj rezim moze demokratizovati iznutra (po sopstvenom priznanju), sve do dekontruisanja Koalicije. Micunovicev koncept konesenzusa bez obzira na posledice i izlazak na izbore po svaku cenu (sto se i sada pokazuje) jednako je promasen i utopisticki orijentisan.

Prethodnih sedam godina bile su godine u kojima su nas istorija i stvarnost, uz nas blagoslov, nemilice samarali. Opozicioni lideri, bili oni svesni toga ili ne, postali su deo simbolicke mreze koju je ispleo Mag, prilagodjavajuci tako pravila igre svojim potrebama. Da bi se Srbija demokratizovala i sibirski led probio, neophodno je izgraditi drugaciju mrezu odnosa unutar opozicije i drugaciju strategiju nastupa. Za taj neminovni, zivotni projekat pomenuti ljudi nisu spremni, jer su, pored neoprostivog manjka vizionarskog duha, ispoljili i sindrom zatvorenika u postmodernoj diktaturi, poprimajuci tako osobine svojih utamnitelja. Sto pre to shvatimo, to cemo biti blize izlazu.